ДА ЛИ ДАЈЕМ СВЕ ОД СЕБЕ СВАКИ ДАН?

Кад се пробудим ујутро,

    Након што крене нови дан да се одмотава пред мојим очима, отворим прозор да бих пустила свеж ваздух у собу и своја плућа. То ме одмах расани, удахнем дубоко и погледам у правцу планине Цер и најчешће је то тренутак кад свиће, па ако имам среће, сунце промоли своје зраке у правцу котлина које тако осветљене делују нестварно близу... 

    Подножје планине оживи и доплива до моје терасе свежина дана и нови тренутак попут морског таласа и онда знам да сам жива..

У том питању је сва разлика у животу који живимо. Да ли живимо таквим-каквим животом или је живот фантастична авантура коју живимо усхићено, задовољно и срећно... испуњени лепотом и свежином сваког тренутка којем се несебично дајемо успуњени љубављу и захвалношћу.

ЦВЕТ МАГНОЛИЈЕ

Почетак пролећа је величанствен због сваког пупољка и латице,
али посебно због ње... 

     Захвална сам за своје чуло вида кад год угледам дрво Магнолије у цветању, јер она за мене представља један савршен цвет, раскошан, али у исто време и нежан, некако прозрачан и неухватљив... Пожелим да му се дивим још мало, а кад тамо у познатом дворишту, остали само листови. Сачувана на фотографији подсети ме на свој кратки век почетком пролећа и та, иако предивна слика, не може да се пореди са осећајем свежине и њене опојне лепоте која просто мами да застанеш и посматраш савршенство приороде у само једној крошњи дрвета.  

     Растужила сам се када су пре неколико година у оближњем комшијском дворишту одлучили да огромно стабло Магнолије посеку. На њеном месту сада расте само трава и тај угао П. Смиљанића и Ђ. Јакшића више није тако леп као некада. Ових дана ћу на својој тераси посадити ово прелепо дрво у велику саксију са још већом надом да ће се "примити" и да ће му то мало земљице бити довољно да живи и својим присуством подсети колико је цела година дуга и колико је април диван месец када се све биљке буде, а Магнолија величанствено цвета...

Овако је некада цветала МАГНОЛИЈА у мом комшилуку...

Затворени у соби, али отворени за свет који је у нама...

Ванредно стање – 4. недеља, 18.30

ТИШИНА - Невероватно звучи тишина која се пролама преко читавог „Тркалишта“. Пре само неколико недеља у ово доба дана немогуће је било приметити цвркут птица у раскошним гранама дрвећа које краси наше насеље. Кроз отворен прозор слушам пролећну песму птица коју апсолутно не може да наруши ни један једини звук, јер осим птица, друго се ништа и не чује. Аутомобили не пролазе улицама. На стазама које иначе врве од деце и пролазника, сада нема ни једне живе душе, како се то у жаргону каже. Нестваран призор, чија нас лепота на тренутак поведе у стање тихе захвалности и буди неку врсту дубоког мира који можемо да осетимо само ако се зауставимо и смиримо.

У СОБИ - Седим у својој соби јер смо сви на планети земљи у колективном карантину. А како сам окружена зидовима собе, тај „особни“ осећај ме инспирише да разговарам са ким другим, до „са собом“ самом.

У ГЛАВИ - Питам се вероватно као и већина промишљајућег света, одакле ова епидемија и зашто је захватила целу планету. Нека мишљења су да нас природа омопиње јер смо је превише угрозили својим бахатим понашањем, па је желела да се одмори од прекобројних људских напада у виду загађења штетним материјама. Друга мишљења нагињу разним теоријама завере да се ради о убаченом вирусу од стране фармаколошке индустрије која након епидемије ствара и лек, те се на тај начин стварају енормна богатства на рачун вештачки створеног вируса. Неки опет верују да центри моћи, где опет имамо људски фактор, стварају нестабилну економију светских размера ради својих већ увелико познатих циљева глобализације.  

А да се манемо свих ових мишљења и погледамо где смо ту ми?

ПОСАО - Ми седимо у својој соби и у највећем броју случајева, радимо од куће. Многи одлазе на посао и дежурају или пак раде скраћено. Раде само они који заиста морају, а нису ретки ни они који су остали без посла. Значи, осврнемо се око себе и кажемо - добро је, здрави само и наша породица је здрава, на броју смо.

ВИРУС - Вирус вреба на сваком ћошку, у сваком окружењу осим наше собе. Кажу да се боримо са невидљивим непријатељем. Кажу нам да треба озбиљно да схватимо упозорења да останемо код куће и не угрожавамо своју породицу, посебно оне најмлађе и најстарије који су најосетљивија популација. Причају нам разне сторије које порасле су до глорије, а треба људи само мало, мало спорије. 

ПИТАЊА - Чини ми се да смо се у сталној животној јурњави удаљили од себе самих. Зато, седимо мало окружени "собом" и будимо мало са собом. Можда откријемо нешто о себи што никада раније нисмо ни примећивали. Можда откријемо да нисмо срећни колико заслужујемо или колико желимо да будемо? Можда овај вирус има и своје пријатељско лице које не видимо на први мах због опште хистерије и страха. Шта лежи у намери вируса да целу планету заустави на тренутак. Можда је добро да се зауставимо и замислимо над својим досадашњим изборима и да сумирамо где смо и шта желимо даље. Шта желимо од свог живота? Шта је оно што истински прижељкујемо и чему се надамо, а шта у стварности живимо. Шта је добро у нашем животу, а шта лоше? Шта желимо да мењамо и колико смо заиста срећни? Да ли срећа зависи само од нас?  Загледајмо се у себе дубоко и потражимо одговоре на разна питања која ће се појавити, ако само за тренутак будемо у својој самоћи и миру.

ЗАКЉУЧАК - Можда нам је свима потребно да се зауставимо и да престанемо да јурцамо около за „разним постигнућима“ у виду титуле, признања, унапређења, постизања месечне норме, доказивања и превазилажења норме, разумевања и одобравања од стране колега, шефова, пријатеља или партнера, нечије саосећајности и топлог осмеха свог комшије, познаника или рођака.

ТУГА И СТРАХ - Почетак ове године обележени су губитком и тугом у мојој породици. Тата ми је после краће немилосрдне болести преминуо. Сахрањен је 1. априла на светски дан шале. Питам се зашто је одабрао баш тај дан. Верујем да је желео да нам поручи да треба да се радујемо, а не да тугујемо. Он је волео да се шали, чак и у неким сасвим озбиљним ситуацијама, проналазио је разлоге за хумор. Зато ћу вас све замолити да не страхујете и да не гледате вести, тамо ништа лепо нећете чути.

ЕПИЛОГ - Окрените се око себе и видећете да вас на полици чека нека књига коју сте одавно желели да прочитате, али никада нисте имали довољно времена. Ето, сад је тај тренутак. Одувек сте желели да вежбате, али нисте имали времена. Ето, сад је тренутак. Проводили сте баш много времена на послу, толико да сте заборавили ко сте ви заправо и шта заиста желите у свом животу. Често сте били љути на себе што не проводите више времена са својом децом. Ето, сад је тренутак да се то промени. Никада нисте могли да се посветите неком свом хобију, а сада коначно имате времена за то. Одавно сте планирали да се решите документације коју годинама чувате. По ормарима и фијокама су неки предмети који већ дуже време стоје тамо, а заправо ничему не користе. Можда је време да се решите вишкова у свом животу и да ослободите простор за неку нову и свежу енергију. А можда само да се одвојите од монитора телефона и телевизора и усмерите свој поглед према прозору. Приметићете предивно ватрено небо осликано сунцем и ништа више од тога. Само још једно од чуда природе које свакодневно подсети на циклусе; на смену светлости и таме; на рађање и умирање... на пролазност и вечност саткану од само једног тренутка..

ТИШИНА - Извештај са Тркалишта завршавам у 20.00 часова.  Кроз отворен прозор се чује аплауз. Читавим насељем разлегао се врели пљесак  дланова наде, страха и поноса. И убрзо затим, опет тишина... Толико и преко неопходна тишина да бисмо коначно могли себе да чујемо.